Poop!

Sad je otprilike podne, dakle vrijeme kad obično ustajem iz kreveta. Igrom slučaja, ne samo da sam morao da ustanem ranije, već sam se toliko nahodao oko nekih potpuno bizarnih stvari, da o tome može da se napiše blogerski post.

Elem, prošle sedmice Branka i ja predali smo dokumente za UK vizu. Jutros me oko 8 sati zove Siniša (čiji je otac juče bio u Sarajevu i išao do ambasade po pasoše), da bi me informisao oko sitnih problemčića koji su nastupili. Naime, dobri ljudi u ambasadi su nekako zaboravili da čovjeku daju moj pasoš (znam, pitate se kako on dođavola nije primijetio da jedan pasoš fali. Odgovor je prost - nas je bilo ukupno 4, s tim da je Brankina rodica Lela predala dva pasoša. Sinišin tata naravno nije znao za to, te ništa nije posumnjao kad je dobio 4 pasoša umjesto 5). Dakle, valjalo je da skoknem do Siniše da uzmem Brankin pasoš i račun za vize, nekako da isti proslijedimo njima tamo u Sarajevo preko faksa, pa da pošaljem mamu po pasoš.

Nekoliko minuta sam ležao u krevetu i proklinjao sudbu gorku što ne mogu da se naspavam ko čovjek, a onda sam se spakovao i sletio dole do Urbanističkog zavoda (čija zgrada je u procesu izgradnje, how convenient). Teta u portirnici me je strogo upitala gdje sam kog đavola krenuo jer sad ne primaju stranke. Objasnio sam svoj slučaj i ona je cimnula Sinišu i kad je dobila potvrdu od njega da ne planiram da postavim bombu u Zavod, objasnila mi kako da dođem do njegove kancelarije.

Bio sam prilično zaokupljen ovom nemilom situacijom, te nisam stigao da se bavim svojim uobičajenim razmišljanjima prilikom prve posjete nekom mjestu, a to je kako bi izgledao napad zombija na tu lokaciju. Pronašao sam kancelariju i Sinišu, on mi je dao pasoš, račun i broj ambasade. Ja sam momentalno pisao mami da mi pošalje broj faksa na poslu, a Sinišu sam zamolio da od njega pošaljemo faks sa računom. On je nakon nekoliko pokušaja uspio da telefonira ambasadi i da to utanači, a onda smo jurnuli dole do neke kancelarije s faksom. Teta je naravno rekla da taj maleni račun (veličine računa iz kafića) ne može u faks, te da treba da se iskopira.

Otišli smo do neke druge kancelarije gdje je bio kopir aparat (tako vam ja obiđoh čitav Urbanistički zavod), umetnuli račun da se kopira i kao rezultat smo dobili... divan potpuno bijeli papir. Ostalo je da se zahvalim Siniši na trudu i da pokušam da iskopiram na nekom drugom mjestu. Krenuo sam prema centru i onda mi se usput učinilo da je račun negdje nestao. Počeo sam da proklinjem sve živo (srećom, ne naglas), da bih onda otkrio da sam ga stavio u drugi džep. Sjurio sam se do zanatskog i tamo otišao u onu kopirnicu što je istovremeno i fotografska radnja. Pitam jel' može ovaj blijedi račun da se iskopira tako da se nešto vidi, lik kaže može. Ali ne može SAD, jer imaju nekih tehničkih problema.

Zahvalim ja njemu i trknem u jednu od onih fotokopirnica na spratu. Tamo me dočeka neka ljubazna cura kojoj sam izložio situaciju i ona je puna simpatija i saosjećanja iskopirala taj račun. Slika je, naravno, bila nekako blijeda.

Onda sam razmišljao odakle da to faksiram. Da li da cimam tatu pa da idem do Prirodno-matematičkog fakulteta ili da letim na Mašinstvo? Razmislivši dobro o svemu dok sam stajao pred kladionicom Meridian, odlučim da ipak odem do svog radnog mjesta. Trknem do dekanata i tamo izmaltretiram ionako vrlo zaposlenu tetu. Ona me informiše da je ona kopija previše blijeda, te da treba da trknem dole do fakultetske kopirnice da to malo pojačaju jer kad se faksira ništa se neće vidjeti.

Uradim ja tako i zaista, nova kopija je mnogo vidljivija od stare. Oduševljen razvojem situacije, vraćam se do dekanata, gdje teta uspješno uspijeva da pošalje faks na oba broja. Ondak sam jurnuo do sopstvenog kabineta da bih mami objasnio situaciju i natjerao je da ode po pasoš i pošalje mi ga autobusom.

Ubrzo me je mama nazvala i rekla da su oni dobili neki faks, ali da se tamo ništa ne vidi (zar ste sumnjali?). Nemoćno sam slegnuo ramenima u nemoći i prepustio mami da spasi što se spasiti da, a onda sam otišao s fakulteta i krenuo prema banci, da uzmem nešto malo funti, da mi se nađe. Bilo je nekih problema sa štampačem, koji je gužvao papir na kome je trebalo da odštampa potvrdu o transakciji. Veoma ljubazna teta je pitala je li ona baksuz ili ja, na što sam odgovorio da sam definitivno ja.

Uzevši te funte, već umoran od umora, uspentrao sam se uz prokleto brdo i otvorio vrata svog stana samo da bih otkrio da NEMA VODE i da mi se ubuđala štrudla koju sam spremio za doručak.

Što je najljepše, dan je tek počeo.