Ono što je definitivno najjači adut Ilijade jesu vrlo kvalitetne masovne akcione scene sa eksplicitnim opisima ubijanja i sakaćenja. Kad god neko strada, dobijamo detaljan izvještaj - da li mu je otkinuta glava, da li mu je probijeno oko, da li mu je koplje probilo bradavicu ili mu je prosuta utroba, sve je to lijepo navedeno i ništa nije ostavljeno čitalačkoj mašti. Ove scene su zahvaljujući svojoj spektakularnosti vrlo zahvalne za filmovanje, ali to do sada nije urađeno na pravi način (samo djelimično u Troji Volfganga Petersena), jer su autori filmova pomalo glupi i koncentrišu na stvari koje ne da nisu glavne, nego čak i ne postoje u knjizi (kao što je npr. ljubavna priča između Parisa i Helene). Ilijada je zapravo dušu dala da se po njoj napravi nekakva real time strategija sa herojima i čudi me da to niko do sada nije uradio.
Kao što znamo iz raznoraznih strateških igara, imate običnu raju i imate heroje, koji su mnoooogo jači od ostalih i sami mogu da srokaju na desetine ljudi (slične herojske osobine danas uvode u sportskim simulacijama, što je po meni potpuno pogrešno). Upravo to je jedna od glavnih odlika Ilijade (a ona je, da se podsjetimo, napisana čak mnogo prije nego što se uopšte pojavila prva strateška kompjuterska igra!) - heroji kao što su Ahil, Hektor, Agamemnon, Diomed i drugi u pojedinim trenucima dostižu nešto što se zove aristeia, što je otprilike neka vrsta herojskog nitro pogona ili bullet timea (ili, ako više volite, neka vrsta "god" moda poznatog nam iz čitovanja za igre), kada je pomenuti heroj praktično neranjiv i može bez problema da srokava sve živo. Kad neko od heroja upadne u takvo stanje, svi ostali bježe i nije rijedak slučaj da dotični naniza i po nekoliko desetina mrtvih iza sebe prije nego što se vrati u normalu. Skoro svi bitniji heroji u ovom ili onom trenutku su prošli kroz tu fazu (najpoznatiji je naravno Ahilov bijes nakon Patroklove smrti), a najjasnije se vidi na primjeru Diomeda, koji je praktično sam ratovao s Trojancima dok se Ahil durio zbog one ženske i tom prilikom ih pobio na desetine, pa i stotine, a čak je uspio da rani i nekoliko bogova (Afroditu i Aresa, a mislim čak i Apolona), koji su onda morali da idu u pit stop na Olimp, gdje su im se ostali smijali zbog njihovog luzerstva.
Da bi se ovo stanje postiglo, potrebno je da imate pomoć bogova - upravo zbog toga su se Grci grdno bojali Hektora, jer je on bio junačina, a i u dobrom odnosu sa Olimpom, dok je Agamemnon odmah uspio Grke da zavadi sa višim silama, tako da je malo ko bio spreman da im pomogne. Za skoro sve bitnije događaje u ratu odgovorni su bogovi. Atina je, primjera radi, vrlo hinjski nagovorila Trojance da prekrše dogovoreno primirje, što je dovelo do kompletnog krvoprolića, takođe njena ideja je bila da se izgradi trojanski konj (ona je inače baš gotivila Odiseja i pomagala mu je dosta kroz Odiseju), Apolon, Ares, Afrodita i još neki direktno su učestvovali u borbama na strani slabijih Trojanaca i održavali ravnotežu, a naravno najočigledniji primjer je što je Ahilova majka, boginja Tetida, namjerno tražila od Zevsa da okrene vodenicu na stranu Trojanaca da bi njen sin kasnije uletio i proslavio se.
Ova slava, iliti kleos, zapravo je ono osnovno što traže svi heroji i tu ima timskog rada, ali on nije toliko izražen. Upravo na tome padaju sve filmske i druge adaptacije, pokušavajući da u sve to potpuno nepotrebno i na silu uglave nekakav današnji naopaki "moral" po kome nije lijepo da nekom opustošite grad, a sasvim je lijepo da kradete tuđe žene. I onda se prave nekakve patetične ljubavne priče, Grci se predstavljaju kao pomahnitali negativci, Trojanci kao hrabri borci koji se samo brane od zla i tome slično. Bullcrap!
Stvarna situacija je ovakva: U ono vrijeme sasvim je normalno bilo da ako ste jači lijepo dođete i sravnite slabijeg sa zemljom i otmete mu zlato, stoku i žene. I niko nije kukao oko toga. Nigdje nećete naći Trojanca koji kukumavči kako dolaze zli Grci da skenjaju sve živo, već su lijepo prihvatili da moraju da se krljaju sa njima i pošteno odradili posao. Herojstvo je na cijeni i ako neko pobije petsto ljudi, taj neko se poštuje kao heroj, a ne dernjate se zato što vam je eventualno pobio kompletnu familiju ili nešto slično. Čak se onaj ko se istakne u borbi naziva "divnim", pa tako imamo divan pasus u kome Andromaha, Hektorova žena, kaže ovako: "Sedmoro imađah brace u dvoru, i zajedno oni svi su istoga dana zaputili u dom Aidov, jer ih je sve pogubio brzonogi divni Ahilej" itd. Dakle moderna postavka o agresorima i žrtvi jednostavno ne pije vodu. Dalje, ono što moderne adaptacije takođe rade naopako jeste maksimizovanje Helenine uloge, što je pogrešno iz najmanje dva razloga:
Prvo, Helena se u samoj knjizi jedva pojavljuje, te scene mogu da se prebroje na prste jedne ruke i uglavnom se svode na njeno jadanje društvu s kakvom budalom je pobjegla. Njen momak, trojanski Orlando Blum, nije šarmantni zavodnik i ukleti ljubavnik već smotana budaletina nad čijom se ljenošću i kukavičlukom zgražavaju svi Trojanci, a prvenstveno njegov brat Hektor. Dakle nisu to nikakvi Romeo i Julija, već samo dva zupčanika koja treba da pokrenu radnju u kojoj će onda pravi ljudi da se potuku. Samo da ovde napomenem dok ne zaboravim, postoji mišljenje da su u to vrijeme strijelci bili nipodaštavani i smatrani za neku vrstu niže sorte u ratu, pa da je zato Paris tako nepoštovan, ali takvo gledište jednostavno nema uporište u tekstu - em se nigdje direktno ne spominje takav stav, em je jedna od najvećih faca kompletnog rata, Odisej, takođe upravo strijelac. Parisov kukavičluk proizlazi isključivo iz samog Parisa a ne iz njegove vokacije.
Drugo, u ondašnjem moralu krvoproliće je bilo sasvim normalno (u nekim razumnim granicama, naravno), ali ipak se znao neki red. Jedna od najbitnijih stvari je gostoprimstvo. Vidjećemo kasnije u Odiseji, kad nekom dođete u goste, uvijek možete da očekujete da budete primljeni širokih ruku i da dobijete brdo poklona i prenoćište koliko god vam treba i čak i lađu i slično ako vam treba za put. Naravno, gost takođe daje poklone domaćinu ako je u prilici. Ovo se shvata vrlo ozbiljno i onaj ko zloupotrijebi gostoprimstvo smatra se za pravu stoku. Paris je uradio upravo to - došao je Menelaju u kuću i maznuo mu ženu, mislim koji smrad moraš biti da tako nešto napraviš?
No comments:
Post a Comment