Najduži film na svijetu

Kratki filmovi su jedna opštepoznata stvar - zapravo se smatraju posebnim tipom filma. Ali šta je sa dugim filmovima? Uglavnom se za duge smatraju oni koji prešišaju otprilike dva i po sata trajanja. Rijetke su egzibicije kao npr. Novecento ili Until the End of the World, koji traju po 4-5 sati. Naravno, kažu da je Endi Vorhol snimio nešto što je trajalo dva dana or something, ali mislim da je to bilo čisto eksperimentalno glupiranje i da ne može da se smatra pravim filmom.

E sad, kako bi izgledalo snimanje jednog baš baš baš dugog filma? Ne mislim dugog u smislu 4-5 sati kao gore pobrojani, već stvarno dugog. Nešto tipa... šezdeset miliona godina?

Priznajem, produkcija takvog filma neminovno mora da upadne u određene probleme, ali to ne znači da je poduhvat nemoguć. Prvo, očigledno je da je nemoguće da jedna osoba režira film. Prosječan ljudski vijek je nekih 70-80 godina, plus sigurno neko neće početi sa režiranjem odmah nakon rođenja, dakle pretpostavimo da u najboljem slučaju neko može da odvoji 65 godina života za snimanje filma. To znači da je njegov radni vijek kratak otprilike za nekih pedeset devet miliona devetsto devedeset devet hiljada devetsto trideset pet godina. Jasno, ljudski vijek može da se produži zdravom ishranom i održavanjem dobre kondicije, ali smatram da je to produženje zanemarljivo. Dakle, na filmu mora da radi više osoba.

Međutim, veliko olakšanje je što te osobe mogu da rade svoje poslove istovremeno! I u snimanju standardnih filmova postoje one druge ekipe ili kako li se to već zvaše. Znači snimanje filma ne mora da traje baš šezdeset miliona godina, već može mnogo kraće, tzv. paralelnim procesiranjem.

Pitanje je - koliko ljudi odabrati? Uzmimo recimo ekipu neke razumne veličine, primjera radi - šest miliona ljudi. Svako od njih onda mora da snimi najmanje deset godina materijala. Međutim, snimanje svakog filma podrazumijeva da se uradi mnogo više materijala nego što završi u filmu. Za film od sat i po potrebno je snimiti mnogo desetina sati sirovog materijala. Da bismo pojednostavili račun, smatraćemo da za film od šezdeset miliona godina treba snimiti deset puta više materijala, tj. šesto miliona godina. Note: Ja zapravo ne znam da li se pravilno kaže "šesto" ili "šeststo", ali ovo drugo djeluje tako tupavo da ću u svakom slučaju nastaviti da govorim tj. pišem kao i do sad.

Uglavnom, u takvim uslovima svaki član ekipe dakle treba da snimi sto godina materijala, što je više od prosječnog ljudskog vijeka, dakle neophodno je uzeti veći broj članova ekipe. Za nekoliko decenija broj stanovnika Zemlje će da se udesetostruči, tj. biće oko šesto milijardi, pa sa tolikim stanovništvom vjerovatno neće biti problem da se nađe šest milijardi entuzijasta koji bi radili na filmu (i danas stanovništvo Zemlje broji preko šest milijardi ljudi, ali vjerovatno je nemoguće sve njih zaposliti - neki su zauzeti drugim poslovima, neki su invalidi, nekima se ne da itd.). Sa šest milijardi članova ekipe svako treba da snimi svega nešto preko 35 dana materijala, što je oko 840 sati materijala. To je posao koji može opušteno da se obavi za nekoliko godina, čak i manje ako ste baš posvećeni poslu. Dakle, sa šest milijardi članova ekipe problem trajanja snimanja je riješen. Uz dobru disciplinu i komunikaciju, simultani rad vodi do toga da snimanje traje svega nekoliko godina.

Naravno, tu nije kraj problemima. U postprodukciji valja sve to obraditi i montirati. To podrazumijeva da se po nekoliko puta pregleda svaki sat snimljenog materijala, ne računajući posao oko uklapanja svega u jednu cjelinu, što je sigurno previše za jednog čovjeka. Jedno od rješenja bi moglo da bude da svaki režiser bude ujedno i svoj montažer, što bi skratilo posao. Svako bi onda poslao konačnih tri i po sata materijala nekom vrhovnom montažeru, koji bi onda sve to povezao.

Međutim, da bi se povezao toliki materijal, potrebno je mnogo vremena. Zato je neophodno da se i taj posao razdijeli na više ljudi, ali takođe je neophodno da se tačno zna šta se snima na kojoj lokaciji i na kojem mjestu u filmu to treba da bude. Uz opremu koja će sigurno da uznapreduje u međuvremenu, taj dio posla vjerovatno bi vrlo efikasno moglo da obavi nekoliko hiljada ljudi.

Možda čak i još veći problem od postprodukcije jeste pisanje scenarija. Okvirno pravilo je da jedna strana scenarija odgovara jednoj minuti filma, dakle neophodno je napisati otprilike 31557 milijardi stranica. Ako bi na scenariju radilo milijardu ljudi, svako bi morao da napiše trideset jednu i po hiljadu strana. To je posao koji zahtijeva veliki napor, zato bi vjerovatno bilo neophodno izmisliti neki generator scenarija, koji ne bi zahtijevao prevelike intervencije od strane scenariste - samo da mu se zada okvirna priča, imena likova i mjesto radnje i program obavlja ostalo. Početne verzije takvog programa postoje danas i on se već vrlo često koristi u praksi - prvenstveno u romantičnim komedijama i u filmovima SyFy kanala, ali njegovi veliki poštovaoci su i npr. Lloyd A. Simandl i Zdravko Šotra. Takođe je potrebno razviti program koji bi brzo skenirao sve te pojedinačne dijelove scenarija i spojio ih u jednu cjelinu bez potrebe za ljudskom intervencijom (jer bi čitanje toliko milijardi stranica bilo vrlo zamorno za oči).

Nekako bi se moralo pozabaviti i skladištenjem filma. U današnjim uslovima, čak i ako uzmemo minimalni prihvatljiv kvalitet snimka - DivX od cirka 700 MB za sat i po filma - bio bi neophodan toliko veliki broj diskova da to ne bi moglo da stane u jednu prosječnu dnevnu sobu. A možda ni u nekoliko hiljada njih. However, očigledan je stalan rast kapaciteta medijuma za skladištenje, tako da očekujemo da bi se taj problem sam od sebe riješio za nekoliko stotina godina - tada bi ovaj film bez problema morao da stane na jedan običan disk ili šta se već tada bude koristilo. To bi olakšalo i projekciju - ne bi neko morao stalno da dežura i mijenja diskove.

Međutim, snimanje ovakvog filma je besmisleno jer svakako niko ne bi mogao da ga pogleda.