Apdejt (u vezi s ponedeljkom)

Ponedeljak je najgori dan u sedmici! Mrzim ga, mrzim ga, MRZIM GA!!! Mrzim ga iz dna duše!

Zašto mrzim ponedeljak? Pa, pažljiviji pratioci ovog bloga (sve troje) će se prisjetiti da sam prošli put bio veseo zato što nisam držao vježbe šumarima zbog nesređenosti situacije. U međuvremenu je lično prorektor za nastavu sa Univerziteta u BL (imenom i prezimenom prof. dr Simo Jokanović) urgirao da se "sredi situacija", tako da su mi skinuli 4 časa na Mašinstvu da bih mogao da držim ta dva na Šumarstvu a da se ne umorim previše. Actually, boli njih ona stvar koliko ću ja da se umorim, ali dok ne saznam da je suprotno - zadovoljavaću svoju sujetu mišlju da sam direktno uticao na svoju sudbinu i da sam praktično ucijenio, te da su to uradili zato što bi im bio problem da nađu drugu budalu koja bi bila spremna da tamo radi.

Elem, obviously studenti sa Šumarstva su nekako saznali za moje nećkanje oko prihvatanja posla, te su odlučili da mi se krvavo osvete tako što će brutalno da sabotiraju moje časove. Tamo ima cirka šezdeset ljudi, od toga jedno 3-4 jadna siromaha kao nešto i prate šta ja pričam, ostali se zdušno dernjaju i prave raznorazne duhovite pošalice na moj račun. Primjer:

Ja: "Ovo ćemo da izvučemo pred zagradu."

Neko iz mase: "Ovaj stalno nešto izvlači!"

Naravno, jasno se vidi da mentalni sklop tih studenata nije mnogo odmakao od djece u obdaništu, ali ja nemam razloga da se nerviram zbog toga. Ja sam dobar čovjek i ne pada mi na pamet da se nekom svetim tako što ću da ga izbacujem s časa ili sl. Za to postoji ispit ;-) Uglavnom, tako se moji časovi svode na piskaranje po tabli stvari koje apsolutno nikog ne zanimaju i nastojanje da sačuvam svoje uši od užasne dernjave koja vjerovatno nadjačava buku koju stvaraju krici grešnika koji se tormentuju u vječnoj vatri u Paklu. Sljedeći put bih mogao da ponesem vatu...

Jasno, iste sekunde sam se gorko pokajao zbog prihvatanja tog posla (za što između ostalog direktno krivim i svog oca koji je radio na tom fakultetu a nije me upozorio), ali sad je gotovo. Or is it? Pa ja nisam ništa nigdje potpisao! Nikakav ugovor, ništa. Gdje uopšte piše da ja tamo radim? To je samo jedna od mnogih stvari koje tako "funkcionišu" na ovom našem propalom "Univerzitetu".

Sad se sigurno pitate nije li malo bizarno da ja ovako loše pišem na javnom mjestu (Internetu) o svojim studentima? Šta ako to saznaju? Oh damn, biću tako tužan... Možda prestanu da me vole! Odoh da se ubijem...

In other news, sad u petak me iz blaženog sna u devet ujutru probudi telefonski poziv. Za trenutak sam se prepao da nisu Jehovini svjedoci, ali onda se ispostavilo da je simpatična teta iz telefonske centrale na fakultetu na kom radim (ne, nije Šumarski). Kaže, treba da dođem po neku karticu pomoću koje će da se evidentira radno vrijeme. Ako mi nije pao mrak na oči već pri spominjanju dolaska na posao u petak, kad sav normalan svijet spava do podne, onda sad sigurno jeste. Dakle, sad će još i da nas gone da budemo po čitav dan na fakultetu. Uglavnom, spakujem se ja koji sat kasnije i odem tamo i dobijem neku plastičnu karticu (šta ti je moderna tehnologija, uvijek sam bio fasciniran kako jedno obično malo plastično čudo može da sadrži neke podatke i komunicira sa kompjuterima and stuff). "Za šta to služi?" pitam ja tetu, praveći se lud, kao ne znam za šta služi. "Za radno vrijeme", odgovara ona praveći se luda, kao ne zna da se ja samo pravim lud. Kaže, imaš ovde za dolazak, ispod za odlazak, protjeraš to čudo i na konju si. Kao mogu i da probam. Izađem ja van prostorije i priđem s druge strane, gdje se nalazi to čudo. I vidim ja dva neka čuda i kontam sad šta dođavola treba da radim. Mislio sam da treba proći karticom kroz neki čitač, ali nikakvog proreza tamo nema. Za to vrijeme teta i njena kolegica kroz staklo gledaju ove moje bezuspješne pokušaje i satraše se mašući rukama i objašnjavajući šta treba da radim. Ja naravno ništa ne kontam i kad sam već odustao, vidim nešto bipne i zasvijetli plavo. Kad ono - trebalo je samo da se karticom mahne pred ono čudo! Satanska sprava! Onda sam otkrio da je taj bip sa svjetlom ultrazabavna stvar, te sam nekoliko puta mahnuo karticom ispred i bio oduševljen kao malo dijete kad se začuje pomenuti bip. Inače, čitava skalamerija počinje da radi od sutra. Opet taj prokleti ponedeljak, mrzim ga, mrzim ga!

Logično, meni ne pada na pamet da za i jednu jedinu sekundu produžavam svoj boravak na radnom mjestu (tamo sam samo kad imam vježbe i ponekad kad je usmeni ispit ili eventualno ako me neko od studenata davi da mu pokažem zašto sam ga oborio (čitaj: kako sam dođavola uspio da provalim da je prepisao)). O razlozima neću sada, jer bi to ovaj nadasve neozbiljni blog odvelo u ozbiljne vode, a to naravno ne želimo. Prepustićemo učenijim ljudima da pišu ozbiljne stvari.

Sad odoh malo do videoteke da potražim Wrong Turn 2, pa ću da gledam kako Nalbandijan osvaja Masters u Parizu.