Najbolji radni dan

E vala danas je bilo baš super! Na stranu što je sve počelo tako što sam prije odlaska na spavanje (blizu 4 ujutru) odslušao neke od svojih omiljenih pjesama koje su mi popravile raspoloženje (Ride Across the River, It Never Rains i Telegraph Road, sve by Dire Straits). Naime, ustanem oko devet sati i skoknem do Univerziteta ne bih li pronašao svog profesora da saznam šta sutra treba da spremim za vježbe na mašinstvu. Vježbe koje je trebalo da od 10 sati držim šumarima sam preskočio zbog određenih problema s rasporedom (to već ulazi u domen rasprave o silnim nepravilnostima funkcionisanja obrazovnih ustanova u Republici Srpskoj, pa ćemo da preskočimo jer zaslužuje posebnu temu). Ništa ljepše nego kad samovoljno uzmete slobodan dan, right?

Uglavnom, skoknuo sam do kabineta, kad imam šta da vidim - sve stvari izbačene napolje, kompjuter, stolovi i na njima gomila papira, a unutra dvojica majstora kreče. Na taj način propade planirani usmeni ispit koji je profesor trebalo da drži. Uglavnom, ubrzo se pojavi i on i kaže da je radio matematičku indukciju (koju sam ja prešao na prošlim vježbama) i blago me upozori da ne treba sa vježbama da idem ispred njegovih predavanja. Naravno, nije vam super kad vam neko skrene pažnju da ste nešto zeznuli, ali dobra stvar je što za sutra ne moram ništa da spremam. Na taj način, ne samo da imam vremena da čitav dan odmaram i onda uveče pogledam film ili dva sa zombijima (zbog razloga koji će postati jasni za nekih osamnaest dana), nego još sutra mogu da radim šta hoću. Mogu da ponavljam nešto što smo prije radili, a mogu i da izmaltretiram studente nekim neočekivanim testom. Kad već ovaj idiotski bolonjski proces čini od studiranja obično srednjoškolsko budalesanje, zašto ne ići do kraja i vratiti ono što smo svi najviše voljeli u srednjoj školi, a to su upravo nenajavljeni kontrolni? (naravno, ovo se ne bi bodovalo za ispit, jer za to postoje zvanično propisani kolokvijumi)

Uopšte, asistentski posao ima prednosti i mana. Jedna od prednosti je što imate prilično širok prostor za ispoljavanje i realizovanje svog bolesnog sadizma, uz minimalnu mogućnost da nagrabusite zbog toga. O manama neki drugi put (ukratko - neki ljudi smatraju da je to super posao gdje ništa ne radite, a pare samo kaplju, e takvi nemaju blagog pojma).

Uglavnom, tako sam ja već nešto poslije 10 sati slobodan i prošetam do centra (Banjaluka je, za razliku od npr. Beograda ili Sarajeva, kvalitetno konstruisan grad jer je sve udaljeno petnaest minuta hoda od centra). Sjednem na klupu, isučem Sport koji sam kupio pri dolasku na posao, javim se Nebojši, svom dobrom drugu iz ratnih gimnazijskih dana i dok čekam njegov odgovor, listam novine i uživam u trijumfu nad Litvancima. Usput pošaljem poruku i kolegici Mirjani, koja već na startu svoje univerzitetske karijere ima gadnih poteškoća sa somovima koji upravljaju čitavom tom prosvjetnom skalamerijom. Nakon nekog vremena stiže Nebojša i mi prošetamo do mjesta koje ima najbolji sladoled u gradu i tamo sjednemo i divanimo. Poslije stiže i moja ljepša polovina Branka, da potroši svoju polusatnu pauzu. I nešto kasnije se razilazimo, Nebojša ode s nekim svojim drugom, Branka nazad na posao, a ja pravo kući da napišem ovaj kratki post i onda da pojedem vjerovatno mesni narezak.

Zaključak: Tvrdnja kako je rad stvorio čovjeka je budalaština. Život je najljepši kad se radi malo ili nimalo. E, reći ćete, zato treba da radiš nešto što voliš. Nažalost, zar sama činjenica da ti je nešto POSAO ne ubija tu ljubav sasvim uspješno? O tome drugi put...