Smrt 3

Vraćam se danas s posla i taman kad sam bio tamo na čuvenom Kružnom Toku, kroz isti protutnje pogrebna kola. I naravno, odmah pomislim kako bi bilo ubitačno interesantno da me recimo da pogrebna kola spiče nasred pješačkog prelaza i da se tako oprostim od ovog svijeta.

Generalno, svi mi imamo neke planove za budućnost, šta bismo voljeli da postanemo kad porastemo, gdje da živimo, kuda da putujemo i tome slično, ali veoma malo ljudi razmišlja o načinu na koji bi željeli da odapnu.

Meni lično je pogibija od strane pogrebnih kola na vrhu liste. Takva ironijska crta se teško nalazi kod konvencionalnijih umiranja kao što su infarkt, davljenje hranom, pad klavira na glavu ili da vas upuca ljubomorni muž. Nije loše ni kad vas zgaze kola hitne pomoći, ali pogrebna kola su ipak bolja. Ovde su moguće i raznorazne varijacije, ali o njima nešto kasnije.

Prije toga - problemi koji mogu da izbiju. Jedan od njih je što kad vas zgazi auto, to zna da bude prilično bolno. Dakle, u daljem tekstu podrazumijevamo da vas tako efikasno odalami da vas ubije na mjestu, bez ikakve dodatne prepiske. Drugi problem je nešto složeniji - ako želite, kao sav normalan svijet, da vas zgaze pogrebna kola, potrebno je da budete svjesni da ta pogrebna kola neko vozi i da će taj neko da bude odgovoran za vašu smrt. Teoretski, vi možete da se bacite pod ta kola van pješačkog prelaza (ili na pješačkom kad je crveno) i da tako kompletno preuzmete krivicu za svoju smrt, ali i to nije najsretnije rješenje jer će opet osoba koja vas je zgazila, ako ima imalo savjesti (a vozač pogrebnih kola sigurno ima), biti do kraja života istraumirana i izjedena osjećajem krivice. Želite li to da natovarite nekom na vrat? Naravno da ne.

Zbog toga je potrebno da razmislimo o nekim modifikacijama. Šta ako, npr., na nekoj raskrsnici kojom prolazite nastupi katastrofalno užasan lančani sudar epskih proporcija i ako u sveopštoj kakofoniji i odbijanju neka pogrebna kola budu lansirana prema vama i sravne vas sa zemljom? Na taj način vozač tih kola sigurno nije kriv, ali... Ne samo da u lančanim sudarima obično bude mrtvih, nego još i definitivno postoji neko ko je taj sudar započeo i onda bi taj neko bio kriv. Dakle, eto nas opet na početku.

U suštini, frustrirajuće je to što, kako god okrenete, neko mora da bude kriv. Pretpostavimo da prelazite ulicu iza pogrebnih kola, iz suprotnog smjera se neko silovito zakuca u njih, kovčeg izleti kroz zadnja vrata i napravi palačinku od vas. Opet je vozač pogrebnih kola oslobođen odgovornosti, ali se ona prebacuje na tog drugog vozača.

Možemo da posmatramo drugi slučaj - neko je parkirao kola na nizbrdici i zaboravio da povuče ručnu. Vi prolazite donjim dijelom ulice čitajući strip, ništa ne sumnjate, kad odjednom osjetite kako ste monstruozno zgaženi. I u ovom slučaju kriv je vozač što nije povukao ručnu. Slično važi i ako ostavi otvorena zadnja vrata, kovčeg izleti kroz njih, sklizne niz padinu, pokupi vas i zakuca u semafor, a onda se u taj isti semafor zabije trospratni autobus. Opet je kriv vozač što nije zatvorio vrata.

I tako dalje. Pokazuje se da je zajednička crta svih ovih smrti od pogrebnih kola činjenica da je uvijek neko drugi kriv za vašu smrt (ili to ili će da bude istraumiran do kraja života). Kako izaći iz te problemske situacije? Da li da se okrenemo nekom konzervativnijem načinu umiranja, npr. srčanoj kapi ili tuberkulozi? Možda velikim boginjama?

Jok. Ostajemo kod saobraćajnih nesreća. Rješenje je jednostavno - smatraćemo da pogrebna kola vozi neki pokvareni gadni ubica (naravno, ukrao ih je) kome vaša smrt ništa ne znači jer je već pobio trideset ljudi tog dana. Dakle nema osjećaja krivice, nema trauma, divota. Sad sam stvarno gladan i odoh nešto da pojedem.