Blogovanje s posla

Jelenskih mi rogova! Ovaj post kucam s posla! Kakav osjećaj! Kao da radim nešto zabranjeno, nešto kažnjivo. Moram da se okrećem svaki čas da vidim da mi neko ne viri iza leđa. Moram da imam minimiziranje prozora na gotovs, za slučaj da neko uleti kroz vrata kabineta. A pošto je ovo kompjuter iz doba trijasa i treba mu jedno 13 minuta da minimizuje prozor, moram da budem spreman da u trenutku probodem oko bajonetom svakom nezvanom pridošlici prije nego što vidi šta se na ekranu dešava. Zaista, blogovanje s posla je stresno, ali znate kako kažu - najslađe je zabranjeno voće. Zapravo najslađe su datule, a poslije toga zabranjeno voće. Koje god ono bilo. Osim ako nisu datule. Mada nisam čuo da su datule zabranjene. Možda šećerašima. Ali njima je zabranjena i čokolada, pa da li to znači da je čokolada voće? Naravno da ne.

Primijetimo da je danas opet ponedeljak. Moji postovi u posljednje vrijeme su kao po pravilu redovno vezani za ponedeljak. Moram da priznam da sam u velikoj mjeri prevazišao svoju mržnju prema tom danu. Sad mi je čak i najdraži dan u sedmici, poslije srijede, petka, subote i nedelje. Naravno, to su dani kad nemam nastavu. Dakle, sad mi je ponedeljak (kad imam dva časa) miliji od utorka i četvrtka kad imam 4. Neko bi na osnovu ovoga mogao da zaključi da ja volim da držim što manje časova i taj neko bi bio u pravu. Ali, bitno je i da na moje vježbe na Šumarstvu dolazi sve manje i manje djece, tako da je atmosfera sve podnošljivija. Sad se čak pojavljuju i ljudi koji znaju skoro sve što pričam, što je vrlo lijepo i pohvalno. Naravno, uvijek valja biti oprezan, jer bi neko od njih mogao da provali koliko ja zapravo pojma nemam, te zato uvijek treba imati spreman bajonet i protjerati ga kroz oko prvom koji nešto posumnja. Pa nek oni vide...

Jasno, niste na ovom blogu da biste slušali kako tupim o ponedeljku. Svi znamo da je mnogo interesantnija tema - smrt. Elem, danas kad sam došao na posao, vidim na vratima smrtovnicu. Apparently, umrla je majka jednog od profesora. Šta je tu tako čudno, pitate se vi. E pa ja sam se zaposlio na Mašinskom fakultetu u julu prošle godine (dakle tu sam nešto manje od godinu i po) i ovo je već sedma ili osma smrtovnica koja se pojavljuje. Nisu u pitanju samo bliski srodnici ljudi koji tu rade, među umrlima je bilo i zaposlenih, a bogme i jedan student. Takve stvari natjeraju čovjeka da se zapita ima li to neke veze s njim. Ja sam naravno konstatovao da nema, čisto zato da ne bih imao grižu savjest zbog toga što stradaju ljudi vezani za moj fakultet, a političari su svi alive and kicking. Da se odmah razumijemo, ovim ne želim da pozovem na masovni linč političara - odsijecanje prstiju bi bilo sasvim dovoljno. Ili recimo strpati ih sve u jednu zatvorsku ćeliju - Majlorada Dudika, Harija Silajdića, Nika Špeerića, Edija Tarzića, Silomana Tuhića itd. Pa nek se snalaze (obratite pažnju na to da su Njihova imena kopirajtovana, a do zaključivanja ovog bloga nisam uspio da obezbijedim prava na korišćenje tih pravih imena).

E sad je dosta s ovim budalaštinama, odoh kući da nešto jedem, a vi se snalazite sami. Baš me briga. Mnjnjnjnj.