režija: Jelena Topić
trajanje: 11 min.
Ovog dokumentarnog filma dokopao sam se na prošlogodišnjem Kratkofilu. Budući slavni banjalučki režiser Sergej Sliško, ljubitelj Terija Gilijama i mrzitelj Martina Skorsezija, utrapio je Ghoulu i meni kopiju nakon što smo se prvo veče festivala svi okupili i upoznali u tom nekom vrlo simpatičnom društvu, kojom prilikom nas je rediteljka filma natjerala da ga pogledamo govoreći: "Jeste li pogledali moj film o rakiji? Morate da pogledate moj film!"
Elem, mogu da se kladim u 250 dolara da Ghoul film još nije pogledao, a i meni je trebalo dugo vremena jer sam, priznajem, bio prilično skeptičan prema nečemo što govori o rakijuštini i nekakvom zabačenom selu i svemu što uz to ide.
Srećom, boss Matsumoto je bio pedofil, odnosno ispostavilo se da je moja skepsa bila potpuno neopravdana. Prvo, ovo uopšte nije dokumentarac o detaljima procesa pravljenja rakije, kako sam pogrešno mislio, već kratka pričica (da, znam, ovo je pleonazam, skočite naglavačke na kamen) o životu u jednom seocetu, ispričana na vrlo simpatičan i duhovit način.
U suštini, poenta je da je rakija neodvojivi dio bitisanja u jednoj ovakvoj komuni, bar kad je muški dio življa u pitanju. Žene uglavnom imaju pokoju primjedbu na ljubav prema rakiji koju ispoljavaju pripadnici jačeg pola, ali slaba vajda od toga. Jedna žena kaže kako bi voljela da se i muškarci i žene uveče iskupe zajedno, trijezni, da se druže, igraju karte i tako to. Jedna opet starija teta konstatuje kako muškarci neće da slušaju žene, pa žene bježe :-) Lik iz filma lijepo kaže - ja pijem za sebe, baš me briga ako se žena ljuti, ljuta je dva-tri dana i poslije sve bude super. A što se tiče trijezne zabave sa kartanjem, od toga naravno nema ništa - kako muški zamišljaju zabavu vidimo u drugom dijelu filma. Tu su šargije (valjda je to to, izvinjavam se ako sam ispo glup), Čoban tjera ovčice, pjesma i naravno čašica rakijice koja je simbolično prvo puna pa prazna.
Ova zabava se inače završila tako što izvjesni Mišo, jedan od najprominentnijih likova iz filma, na izlasku nije uspio da pronađe svoje čizme, pa je potegao bos kući u po januara. Pored toga što ćemo saznati zašto se još uvijek nije oženio, imaćemo priliku da upoznamo dva brata od kojih je jedan odlučio da prestane da pije i zbog toga prosuo 15 litara svoje rakije da ga ne dovodi u iskušenje, samo da bi nekoliko dana kasnije otišao do prodavnice i kupio flašu, kao i staricu koja žali što mužu nije dala da pije rakiju (zbog jetre), pa mu nakon smrti na grob donosi po čašicu. Eto taki vam je ovaj simpatični i nepretenciozni filmić, za koji se isplati izdvojiti desetak minuta vremena. Za nadati se da će autorka u neko skorije vrijeme da se okuša i sa nekom drugom temom i u nekoj dužoj formi. Doduše, imajući u vidu moju standardnu neobaviještenost, sasvim je moguće da se to već desilo. Odoh da ručam, mrtav sam gladan...
No comments:
Post a Comment