U posljednje vrijeme sa raznih strana naviru mnogobrojni ljudi koji nalaze mane ovom sjajnom filmu. Istina je, Kloverfild je film koji bi pod strogom matematičkom analizom pukao kao mjehur od sapunice. Em je priča praktično nikakva, em su tu raznorazne nelogičnosti tipa da čudovište slučajno uleti u kadar, a snimatelj brže bolje skreće pogled (kamere) na sasvim drugu stranu, zatim drmanje kamere koje izgleda smeta apsolutno svima osim meni (actually, nisam ga ni primijetio), jednodimenzionalni likovi (nuladimenzionalni bi bilo možda i približnije istini), blesavo ponašanje čudovišta i njegovih minijaturnih miniona koji bi, da je pravde, sravnili Njujork za cirka 35 minuta i tako dalje i tako dalje.
Zašto je, uprkos tome, ovo odličan film? Ili, preciznije, zašto je MENI ovo odličan film? Pa, mislim da je suština u sljedećem - gore pobrojane mane, iako postoje, jednostavno su potpuno nebitne. Kloverfild nije film koji cilja na autentičnost bilo kakve vrste niti na bilo kakav razvoj likova niti nešto slično. Cilj Kloverfilda jeste da se gledalac direktno ubaci u HAOS i da tamo boravi nekih osamdesetak minuta. Jednom prilikom sam sanjao da prolazim pored raskrsnice i da se tamo, taman kad sam ja stigao, desi ogroman lančani sudar i da oko mene lete automobili, autobusi, kamioni i šta sve ne i da očajnički pokušavam da ih izbjegnem i negdje se sakrijem. Da sad ne ulazim u neke primjerčiće (npr. ratne) iz stvarnog života - smatram da je upravo ta vrsta haosa ono što ovaj film pokušava (i uspijeva) da dočara. Ne samo da smo mi, kroz kameru, praktično direktni učesnici veooooooooooma gadne situacije, tu je još i fakat da se neprekidno nešto događa, pa taman ta dinamičnost bila izazvana povremenim ne baš spretnim potezima (čemu ona paukolika stvorenja, zašto nisu efikasnija i na kraju krajeva - kakva je njihova veza sa velikim čudovištem?). Dodatni je plus što se ovde radi o ogromnom čudovištu a ne o nekoj tamo novinarskoj ekipi koja se slučajno izgubi na srpskoj teritoriji tokom rata u Bosni. Realne teme smrde a fantastika vlada.
Kloverfild je kao scena napada čudovišta u Gwoemulu proširena na čitav film. Ili recimo borba pred kraj Children of Men. Oba ova filma imaju sijaset sadržaja pored ovih (sjajnih) akcionokatastrofičnih scena, dok je Kloverfild jednostavno s gađenjem odbacio sve što je na bilo koji način intelektualno i sveo se na pure haotičnost. Puritancima se ovo možda ne sviđa, ali hej - pa nešto mora da se snimi i za nas ljubitelje neprekidne rollercoaster akcije.
Još jedan izvanredan film koji primjenjuje sličan recept je španski [REC]. Za razliku od Kloverfilda, koga bih svrstao u filmove katastrofe, [REC] je čisti horor, bez primjesa bilo čega drugog. Tamo gdje u Kloverfildu imamo haos, ovde je čistokrvni užas. Svi znamo da se u snovima često bavimo bježanjem od raznoraznih ružnih kreatura koje nas proganjaju, a da nemamo gdje da pobjegnemo. [REC] rekonstruiše upravo taj osjećaj. I opet, u pitanju je film očišćen od bilo kakve intelektualnosti i sveden na potpuno čisti, koncentrovani - strah. Ovde nema kompleksnih odnosa tipa majka - sin, kao u Exorcistu, ili moralnih dilema roknuti ili ne roknuti dijete kao u The Omen, radnja je do maksimuma pojednostavljena: zbrisati ili biti smazan. Sad neću da ulazim u razglabanje o neospornoj činjenici da je [REC], bez ikakvog vidljivog razloga, milion puta jeziviji od 28 Days Later s kojim ga porede zbog sličnosti monstruma koji se pojavljuju. Razlog je što [REC] od početka ima malčice gadnu atmosferu, tj. odmah pomislite "Uh - oh, ovde nešto nije kako valja, ova baba mi je sumnjiva..." i tako dalje. Naravno, dušebrižnici će odmah reći "Haha, pa taj [REC], to je jedno smeće koje ni najmanje nije strašno, kakav si ti LUZER što to nazivaš jezivim filmom!" itd. Naravno, strašnost je (kao i većina ostalog) relativan pojam. Iako me inače priče o bjesnilu i zarazi ne prepadaju u onolikoj mjeri kao filmovi s duhovima (prvenstveno sa dugokosim prikazama djevojčica), ovaj film je bio jezivo jeziv. Veoma.
Što se gledanja tiče, Kloverfild je nešto što se apsolutno mora gledati u kinu, s tim da je tim bolje što je veće platno i što je više ljudi. Ko je gledao na DVD-u ili nečem sličnom, kao da ga nije ni gledao. Moje prvo gledanje je bilo na DVD-u i samo što nisam zaspao. Taj sveprisutni osjećaj haosa može dobro da se realizuje samo sa ogromnom slikom i dobrim zvukom. Za [REC], s druge strane, situacija je malo komplikovanija. Jeste da je veliko platno sa glasnim surround zvukom vrlo poželjno, a vrištanje naivnih djevojaka sasvim sigurno pomaže, jezovita atmosfera će mnogo bolje da se osjeti u privatnosti vaše sobice (naravno, u gluvo doba noći). Ja sam nekako imao sreće da iskombinujem najbolje od oboje. Iako moj projektor i zvučnici ne spadaju u sam vrh ponude, više su nego dovoljni za gledanje u stanu, a sa mnom je bio samo rođak koji je jednako plašljiv kao i ja. Dakle, uživanje je bilo zagarantovano.
Suma sumarum - i Kloverfild i REC su, neću reći primitivni, ali recimo vrlo pojednostavljeni filmovi i to je bilo sa NAMJEROM, kao i njihovo ciljanje na najprimitivnije ljucke instinkte.
Eto, ja se raspričao, a još malo pa je vrijeme za utakmicu. Zato ću sada da vas ostavim, a vi radite šta hoćete.
