Prije izvjesnog vremena čuo sam za lika zvanog Ljubenica koji treba sam sebe da pojede. To me je ponukalo na razmišljanje o temi o kojoj sam već prije mislio, ali mi tom prilikom ništa pametno nije palo na pamet. Nažalost, nije ni sad, ali ću ipak svoja razmišljanja da podijelim sa vama, ne zato što smatram da su pretjerano genijalna, već da bih apdejtovao blog.
Ta tema je, dakle, kako pojesti samog sebe. Da li je to uopšte moguće? Ako nije, postoji li neki supremum koji može da se dostigne? Na kraju krajeva - šta uopšte znači 'pojesti samog sebe'? Ja naravno nemam odgovore na ta pitanja, ali svrha ovog rada je isključivo da se tema otvori i da se isprovocira intelektualna elita da o njoj razmisli. Ako svi budemo radili zajedno i usklađeno, uz međusobno uvažavanje, neuspjeh ne može da izostane.
Dakle... još je Hari Seldon tokom svojih istraživanja za psihoistoriju uvidio razliku između mogućnosti i izvodljivosti. Pod mogućnošću podrazumijevamo da je nešto moguće, a pod izvodljivošću - da je nešto izvodljivo. On je naveo primjer sa rukovanjem sa svim ljudima na svijetu, što je moguće ali ne i izvodljivo. Međutim, taj Hari Seldon svakako treba da se pojavi tek u dalekoj budućnosti, a osim toga ionako je izmišljen lik (tj. ne postoji), pa ga više nećemo uzimati u razmatranje.
Prvo, šta podrazumijevamo pod pojmom 'pojesti samog sebe'? Očigledno je da ne možete pojesti npr. unutrašnjost svojih usta, jer je to dio aparata koji koristite za jedenje. Znači, nemoguće je da se pojedete kompletno, tako da ćemo probati da vidimo koji je maksimum uništenja koji može da se postigne. Dalje, pitanje je takođe šta podrazumijevamo pod pojmom 'pojesti'? Da li to znači sažvakati hranu, progutati je, svariti i tome slično ili samo da se protjera kroz npr. ždrijelo? Ako je ovo prvo slučaj, onda možemo da pojedemo samo neke banalne dijelove tijela kao što su ruke i noge, jer nam je neophodan mehanizam za varenje. U drugom slučaju možemo da pojedemo i svoje unutrašnje organe - naravno, mi bismo ih sažvakali i progutali, oni bi prošli kroz ždrijelo i onda ispali napolje, ali i to možemo da podrazumijevamo pod jedenjem.
U obje varijante, a naročito u ovoj drugoj postavlja se pitanje mogućnosti, tj. izvodljivosti, a s tim je tijesno povezano i pitanje koje sve instrumente imamo na raspolaganju. Ako nemamo neki oštar nož, onda ne možemo mnogo toga da uradimo. Naravno, mi možemo da glođemo svoje ruke i noge do određene granice, ali kao što znamo da čovjek ne može da poljubi svoj lakat, isto tako ne može ni da ga pojede. Osim ako ga prije toga ne odsiječe, naravno. Pretpostavićemo dakle da imamo na raspolaganju sve što nam treba od escajga, viljušku, nož i ostalo.
Očigledna razlika između mogućnosti i izvodljivosti stupa na scenu već i ako se ograničimo samo na ruke i noge. Teoretski, mi bez problema možemo da odsiječemo sebi dvije noge i jednu ruku i da ih pojedemo. Šta ćemo sa preostalom rukom? Pa, nju je takođe teoretski moguće odsjeći ako recimo uzmemo nož u usta i onda njima rukujemo. Tj. zubujemo ili kako li se to već kaže kad koristite nešto što držite u zubima. Ali to nije moguće, pobunićete se vi. E pa jeste moguće, ali nije izvodljivo. Prvo, što se tiče ovog zubovanja nožem, očigledno je da mi nemamo dovoljno snage da odsiječemo ruku držeći nož na tako nezgodan način. Drugo, činjenica je da, iako mi možemo (u teoriji) da odsiječemo dvije noge i jednu ruku, fakat je da bismo se onesvijestili od bolova i iskrvarili već kod prve odsječene noge. Zbog toga ćemo smatrati da imamo čovjeka koji će pravovremeno da nam spaljuje rane i daje injekcije morfijuma.
Nakon što smo sredili ruke i noge, ostaje da se pozabavimo kritičnim dijelovima tijela, a to su unutrašnji organi. Znamo da možemo da pojedemo jedan bubreg, jer on nije neophodan za život. Međutim, ništa nas ne sprječava da pojedemo i drugi bubreg, jer ćemo nakon ove operacije svakako da odapnemo. Zbog toga bez većih problema, naravno uz asistenciju nekog stručnog hirurga možemo da smažemo sve unutrašnje organe osim srca. Zanemarujemo činjenicu da je npr. jedna butkica sasvim dovoljna da se zasitimo i da bi nam od toliko hrane vjerovatno bilo muka. E, al šta ćemo sa srcem? Jedno od mogućih rješenja je sljedeće: Kad nam ostane samo glava, priključimo je na neke aparate i povežemo na neko srce koje će nastaviti da pumpa krv tamo gdje treba. Istina, ovo je dosta teško izvodljivo sa trenutnom tehnologijom, ali ko je uopšte i rekao da je jedenje samog sebe šetnja po parku? Ja sigurno nisam.
Uglavnom, neophodno nam je da imamo funkcionalan mozak jer on rukuje (tj. mozguje) operacijom jedenja. Uočavamo veliku ironiju - jedući ruke i noge umiremo od bolova, ali to je potpuno bezopasno. A mozak, čije jedenje uopšte ne boli, ne možemo da pojedemo jer nam treba za - jedenje. Užas.
Dakle, u suštini, mislim da mi možemo da pojedemo sve osim mozga, ždrijela i unutrašnjosti usta. Nos možemo da odsiječemo, oči da izvadimo, itd. Od lobanje bi se napravila prezla i onda bismo to iskoristili za knedle. Čak možemo i da progutamo sopstvene zube, mada je to prilično bolno, pa bismo morali da ih istucamo nekim čekićem.
Ali kako, ako smo prije toga pojeli obje ruke? Ovo svakako postaje već neumjereno degutantno i odustajem od pisanja. Ako ste izdržali dovde, onda ste jedan jedna bezosjećajna spodoba neosjetljiva na ljudsko stradanje i stidim se što vas poznajem.
Ta tema je, dakle, kako pojesti samog sebe. Da li je to uopšte moguće? Ako nije, postoji li neki supremum koji može da se dostigne? Na kraju krajeva - šta uopšte znači 'pojesti samog sebe'? Ja naravno nemam odgovore na ta pitanja, ali svrha ovog rada je isključivo da se tema otvori i da se isprovocira intelektualna elita da o njoj razmisli. Ako svi budemo radili zajedno i usklađeno, uz međusobno uvažavanje, neuspjeh ne može da izostane.
Dakle... još je Hari Seldon tokom svojih istraživanja za psihoistoriju uvidio razliku između mogućnosti i izvodljivosti. Pod mogućnošću podrazumijevamo da je nešto moguće, a pod izvodljivošću - da je nešto izvodljivo. On je naveo primjer sa rukovanjem sa svim ljudima na svijetu, što je moguće ali ne i izvodljivo. Međutim, taj Hari Seldon svakako treba da se pojavi tek u dalekoj budućnosti, a osim toga ionako je izmišljen lik (tj. ne postoji), pa ga više nećemo uzimati u razmatranje.
Prvo, šta podrazumijevamo pod pojmom 'pojesti samog sebe'? Očigledno je da ne možete pojesti npr. unutrašnjost svojih usta, jer je to dio aparata koji koristite za jedenje. Znači, nemoguće je da se pojedete kompletno, tako da ćemo probati da vidimo koji je maksimum uništenja koji može da se postigne. Dalje, pitanje je takođe šta podrazumijevamo pod pojmom 'pojesti'? Da li to znači sažvakati hranu, progutati je, svariti i tome slično ili samo da se protjera kroz npr. ždrijelo? Ako je ovo prvo slučaj, onda možemo da pojedemo samo neke banalne dijelove tijela kao što su ruke i noge, jer nam je neophodan mehanizam za varenje. U drugom slučaju možemo da pojedemo i svoje unutrašnje organe - naravno, mi bismo ih sažvakali i progutali, oni bi prošli kroz ždrijelo i onda ispali napolje, ali i to možemo da podrazumijevamo pod jedenjem.
U obje varijante, a naročito u ovoj drugoj postavlja se pitanje mogućnosti, tj. izvodljivosti, a s tim je tijesno povezano i pitanje koje sve instrumente imamo na raspolaganju. Ako nemamo neki oštar nož, onda ne možemo mnogo toga da uradimo. Naravno, mi možemo da glođemo svoje ruke i noge do određene granice, ali kao što znamo da čovjek ne može da poljubi svoj lakat, isto tako ne može ni da ga pojede. Osim ako ga prije toga ne odsiječe, naravno. Pretpostavićemo dakle da imamo na raspolaganju sve što nam treba od escajga, viljušku, nož i ostalo.
Očigledna razlika između mogućnosti i izvodljivosti stupa na scenu već i ako se ograničimo samo na ruke i noge. Teoretski, mi bez problema možemo da odsiječemo sebi dvije noge i jednu ruku i da ih pojedemo. Šta ćemo sa preostalom rukom? Pa, nju je takođe teoretski moguće odsjeći ako recimo uzmemo nož u usta i onda njima rukujemo. Tj. zubujemo ili kako li se to već kaže kad koristite nešto što držite u zubima. Ali to nije moguće, pobunićete se vi. E pa jeste moguće, ali nije izvodljivo. Prvo, što se tiče ovog zubovanja nožem, očigledno je da mi nemamo dovoljno snage da odsiječemo ruku držeći nož na tako nezgodan način. Drugo, činjenica je da, iako mi možemo (u teoriji) da odsiječemo dvije noge i jednu ruku, fakat je da bismo se onesvijestili od bolova i iskrvarili već kod prve odsječene noge. Zbog toga ćemo smatrati da imamo čovjeka koji će pravovremeno da nam spaljuje rane i daje injekcije morfijuma.
Nakon što smo sredili ruke i noge, ostaje da se pozabavimo kritičnim dijelovima tijela, a to su unutrašnji organi. Znamo da možemo da pojedemo jedan bubreg, jer on nije neophodan za život. Međutim, ništa nas ne sprječava da pojedemo i drugi bubreg, jer ćemo nakon ove operacije svakako da odapnemo. Zbog toga bez većih problema, naravno uz asistenciju nekog stručnog hirurga možemo da smažemo sve unutrašnje organe osim srca. Zanemarujemo činjenicu da je npr. jedna butkica sasvim dovoljna da se zasitimo i da bi nam od toliko hrane vjerovatno bilo muka. E, al šta ćemo sa srcem? Jedno od mogućih rješenja je sljedeće: Kad nam ostane samo glava, priključimo je na neke aparate i povežemo na neko srce koje će nastaviti da pumpa krv tamo gdje treba. Istina, ovo je dosta teško izvodljivo sa trenutnom tehnologijom, ali ko je uopšte i rekao da je jedenje samog sebe šetnja po parku? Ja sigurno nisam.
Uglavnom, neophodno nam je da imamo funkcionalan mozak jer on rukuje (tj. mozguje) operacijom jedenja. Uočavamo veliku ironiju - jedući ruke i noge umiremo od bolova, ali to je potpuno bezopasno. A mozak, čije jedenje uopšte ne boli, ne možemo da pojedemo jer nam treba za - jedenje. Užas.
Dakle, u suštini, mislim da mi možemo da pojedemo sve osim mozga, ždrijela i unutrašnjosti usta. Nos možemo da odsiječemo, oči da izvadimo, itd. Od lobanje bi se napravila prezla i onda bismo to iskoristili za knedle. Čak možemo i da progutamo sopstvene zube, mada je to prilično bolno, pa bismo morali da ih istucamo nekim čekićem.
Ali kako, ako smo prije toga pojeli obje ruke? Ovo svakako postaje već neumjereno degutantno i odustajem od pisanja. Ako ste izdržali dovde, onda ste jedan jedna bezosjećajna spodoba neosjetljiva na ljudsko stradanje i stidim se što vas poznajem.
5 comments:
Jesi li čitao The Survivor Type Stivena Kinga? To je genijalna priča o čoveku na pustom ostrvu, inače hirurgu po profesiji, koji usled toga što crkava od gladi kreće da sebi amputira delove tela i da ih jede.
Nisam je (još) pročitao, ali pribilježio sam je sebi tokom čitanja Danse Macabre, u kojoj ju je spomenuo (u to vrijeme je još uvijek bila neobjavljena).
Imaš je u zbirci Skeleton Crew.
Ono što reče za glavu da je teško izvodljivo, to uopšte nije tačno, to su Rusi radili sa psima pre 50 godina, a Robert White je isto radio tako nešto. Problem je u tzv."Etici" takvog čina, naime neki ljudi veruju da to nije lepo .
Etika - to onaj zatvor đe je bila pobuna?
Post a Comment